PRIČA o identitetu dvoje dece koja se prezivaju Krstić i određena su životom Srba na Kosovu (bez obzira na biološko poreklo), ispričana je u uzbudljivom komadu "Berlinski zid", koji će premijerno biti izveden 9. marta u Beogradskom dramskom pozorištu. Njen autor je Željko Hubač, dramski pisac, novinar, glavni urednik "Pozorišnih novina" i direktor Drame Narodnog pozorišta.
To je ono što o Hubaču znaju beogradski pozorišni krugovi, a zna i publika. U njegovoj biografiji moglo bi da piše i apsolvent fizike, bivši student elekronike, keramičar... To je već ono što zna uži krug ljudi, a samo malobrojni - da je "Berlinski zid" priča koja ga se duboko, lično dotiče...
- Mene je rodila Muslimanka, napravio Hrvat. Odgajali su me i jedini pravi roditelji bili Čeh i Srpkinja. Govorim srpskohrvatskim jezikom, živim u Srbiji i osećam se Srbinom - kaže, za "Novosti", na početku ove izuzetne životne ispovesti, Željko Hubač. - Priču o identitetu nikada ne vezujem za veru i naciju već za ljude koji nas određuju. U mojoj prvobitnoj krštenici pisalo je ime žene koja me je rodila, a na mestu oca velika prazna crta. I datum rođenja 19. jul 1967. godine.
Svet je ugledao u tuzlanskoj bolnici, ali, kako kaže, pošto je bio dete "kaurina" (nemuslimana), mlada žena koja ga je rodila nije smela da se s bebom vrati kući, u Zenicu. Ostala je da radi kao konobarica u tuzlanskom pozorištu. Željko je naknadno saznao da ju je mladić ostavio i ubrzo potom poginuo u saobraćajnoj nesreći.
PROMENE I KRŠTENICA
- BOGU hvala, dijetom i izuzetnom brigom, od dijabetesa sam izlečen u šesnaestoj godini. Iste godine Hubači, koji su do tada po zakonu mogli da budu samo staratelji, postali su i zvanično moji roditelji. Kao stariji maloletnik dobio sam krštenicu u kojoj su stvari ispravljene: Živka i Velimir upisani su kao otac i majka. Pre toga službenica me je u Centru za socijalni rad upitala: "Da li želite da promenite roditelje?" Odmah sam uzviknuo: "Neću! Moji roditelji su Žiža i Vili." Ispostavilo se da se nismo dobro razumeli. Drugo pitanje je glasilo: "Hoćete li da budete rođeni u Tuzli ili u Leskovcu?" Odgovorio sam, naravno, u Tuzli. Izgleda da sam u tom trenutku mogao da promenim sve...
- Upravo u to vreme moja mama Žiža, koja dugo nije mogla da ima dece, bila je u šestom mesecu trudnoće. Kao glumica, (inače prvakinja Zeničkog pozorišta) igrala je i dalje. Nažalost, slučaj je hteo da na probi Jovana Bate Putnika,velikog jugoslovenskog reditelja, padne s proscenijuma. Ostala je bez bebe i mogućnosti da ikada više zatrudni...Pošto je Zenica mala sredina, konobarica je u Tuzli čula za ovaj slučaj i ostavila me je jedne nedelje, rano ujutru, na pragu roditeljskog stana. Imao sam četiri meseca. Po priči mojih roditelja, ta nedelja bila je i jedini dan kada sam bio sasvim miran. Sutradan, mama Žiža i tata Vili odlučili su da me usvoje i odveli me u bolnicu da provere zdravstveno stanje.
Kod mališana je otkriven juvinilni šećer i prepisan mu je insulin. Ali to nije pokolebalo Hubače. Majka je ušla u bitku za dečakovo zdravlje, nije mu davala insulin, već ga je podvrgla strogoj dijeti. Kada je malo porastao i mogao da jede samo ražani hleb kojeg nije bilo u Zenici, tata je zbog hleba svakog drugog dana putovao u Sarajevo. Sve je bilo podređeno njihovom nasledniku.
- Ali, zbog žene koja me je rodila, roditelji su rešili da se odsele iz Zenice u mojoj šestoj godini. Naime, njena porodica je zbog stida u toj maloj sredini poželela da me vrati. Moji su odlučili da se presele u Leskovac, jer je tata, novinar po zanimanju, dobio ponudu da u tom gradu otvori radio-stanicu, kao što je to prethodno već učinio u Puli i Zenici. U Leskovcu su živeli i njegovi roditelji, inače predratni vlasnici fabrike tekstila koja se zvala "Gustav Hubač i sinovi". U šestoj godini sam i na prilično ružan način saznao da sam usvojen... Majka me je poslala u prodavnicu da kupim vinsko sirće, koje sam ja zvao svinjsko sirće. Bila je gužva, prodavačica nervozna, a ja dosadan. Sto puta sam ponovio:" Teto, teto, dajte mi svinjsko sirće!" U jednom trenutku se osvrnula i rekla: "Beži mali, tebe je majka našla na đubrištu."
Željko je uplakan došao kući i sve ispričao majci. Sačekala je oca, a onda su mu saopštili da je usvojen. I dalje je neutešno plakao, dok ga majka nije upitala: "Znaš li još nekog takvog u vrtiću, zgradi, gradu?" Odmahnuo je glavom. Rekla je: "Vidiš, ti si poseban."
- Sledećih godinu dana, ceo prvi razred, nisam se odvajao od majke. Išao sam s njom na sve pozorišne turneje jer sam se bojao da me ne bace na đubre... Dugo nisam hteo ni da zaspim bez njene ruke na obrazu. Mnogo godina kasnije, kada je zbog kancera pala u komu, stavio sam njenu ruku na obraz. Počela je da plače, i tog popodneva umrla. Imala je 85 godina. Otac je preminuo tri godine potom, od iste bolesti.
U pozorište je mali Hubač ušao kad je, kako kaže, imao visinu TA peći od dva i po kilovata. Odmah se vezao za velikog kućnog prijatelja Batu Putnika. Igrao je Pepiku u Nušićevom "Dr", a Bata mu je "poveravao" i uloge đaka, pa je čak i ubacivao dečje likove u predstave - samo da bi Željko što češće bio uz majku:
- Često sam i spavao u garderobi, odrastao sam u pozorištu. Ipak, ono nije bilo moj prvi izbor. Posle vojske upisao sam Elektronski fakultet u Nišu. Kao jedan od najboljih studenata došao sam do treće godine, a onda prešao u Beograd s namerom da studiram dramaturgiju. Nisu me primili odmah, pa sam te godine diplomirao na višoj ET školi i upisao fiziku. I u tim nesrećnim finansijskim vremenima imao sam njihovu potpunu podršku. Apsolvirao sam na fizici, a dramaturgiju upisao iz trećeg puta, sa komadom za koji ću deset godina kasnije dobiti "Ćurana" na Danima komedije i diplomu "Večernjih novosti".
Živka i Velimir usvojili su Željka
Tih godina je otac u Beograd doneo dve cele plate. I svoju i majčinu. Bila je hiperinflacija, pa Željku ova suma nije bila dovoljna ni za rapidografe. Tada je shvatio da nešto mora i sam da zaradi. I završio je keramičarski zanat! Dok se školovao, jedno vreme je lepio i pločice po kućama...
- Kada sam dobio svoju decu, imao sam samo želju da odrastaju onako kako sam ja odrastao. Posle majčine smrti tata se preselio u Beograd. Tri sledeće godine isključivo se bavio unučićima, Matejom i Sarom. Zahvaljujući Viliju, moja žena je završila fakultet... I sve ovo što pričam, radim ne da bih ispričao svoju životnu priču, već da bih pokazao da sam imao divno detinjstvo pored ljudi koji su me voleli i pružili mi sve što su imali. Oni koji su u dilemi da li da usvoje decu, to svakako treba da učine. Imaće jedno, zaista, posebno iskustvo.
DECA
- KAD sam mojoj deci rekao da sam usvojen i objasnio im šta to znači, nijedno od njih dvoje mi nije postavilo pitanje koje sam očekivao: "Da li smo mi tvoja biološka deca?" - prića Željko.
SUSRET SA AMIDžOM
- APSOLUTNO nikad nisam želeo da dovodim u pitanje za mene nepobitnu činjenicu da su Žiža i Vili moji otac i majka. Nikad nisam imao ni želju ni znatiželju da upoznam nekog iz biološke familije. Prvi put sam pre nekoliko godina, na jednom pozorišnom gostovanju u Zenici, sreo čoveka koji mi se predstavio kao moj ujak, amidža. Mlađi je od mene. Prijatan, fino vaspitan, rekao je da se godinama pitao šta je sa mnom i želeo da mi, ako treba, pomogne. Saznao je o meni iz jedne TV emisije. Tom prilikom mi je rekao i da je moja biološka majka živa. Ali taj kontakt nisam razvijao dalje. Roditelji su već bili mrtvi, da nisu, možda bih o tome s njima razgovarao. Ovako, činilo bi mi se da sam ih na neki način izdao...
(novosti.rs)
0 Коментари