Bauk prošlosti i dalje kruži Balkanom a nasleđe prethodnih generacija kao mora pritiska svest živih. Parafraza ove Marksove misli najbolje odslikava sadašnje ponovo uzavrele strasti u regionu, pre svega u odnosima Srbije i Hrvatske.
Iako zabrinjavajuće, ove napetosti nisu iznenađujuće jer se dve zemlje, odnosno dva naroda nisu istinski suočili sa mračnim stranama svoje prošlosti što opterećuje njihove odnose preteći daljim pogoršanjem.
Između Srba i Hrvata skoro da nema saglasnosti ni oko jednog događaja iz njihove istorije, počev od okolnosti stvaranja i karaktera zajedničke jugoslovenske države, preko zbivanja tokom Drugog svetskog rata pa do sukoba 1990-ih.
Stoga ne čude uzavrele strasti zbog poništenja presuda kardinalu Alojziju Stepincu, zatim Branimiru Glavašu, kao i uoči obeležavanja godišnjice operacije "Oluja" koja je za zvanični Beograd etničko čišćenje srpskog naroda, a za Zagreb – konačna ratna pobeda, Dan državnosti.
Hrvatska nastoji da očuva dignitet Domovinskog rata i spreči njegovu kriminalizaciju, dok se Srbija fokusira samo na egzodus Srba, prenebregavajući šta je tome sve prethodilo u četiri godine rata na tom području.
Mit koji godi umesto istine koja škodi
Neguje se kultura sećanja o superiornosti i bezgrešnosti u kojoj ne sme da bude mrlja, kako bi se izbegla stigmatizacija cele nacije, što potvrđuje negiranje Srbije da je u Srebrenici izvršen genocid. Agresija se tumači kao odbrambena reakcija zbog nacionalne ugroženosti, a zločini kao izolovani slučajevi za koje su odgovorni pojedinci. Umesto suočavanja sa zločinima, oni se "patriotizuju".
Ovakva situacija se može objasniti daljom dominacijom etnocentrične kulture i nacionalnih ideologija i kod Srba i Hrvata, koje počivaju na idolopoklonskoj premisi da smo "Mi" izvor svakog dobra i istine – naše žrtve su neuporedive (samoviktimizacija), a "zlo" su "Drugi", dok su njihova stradanja marginalna. U takvoj monolitnoj kulturi, kako ističe Todor Kuljić, prihvata se "mit koji godi" a odbacuje "istina koja škodi".
Todor Kuljić
"Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost. Nerazdvojiva povezanost prošlosti, sadašnjice i budućnosti je osnovna crta ljudske temporalnosti i istorijske svesti. Prošlost ne čine događaji po sebi, nego dešavanja snabdevena aktuelnim smislom", kaže Kuljić.
Zbog toga nacionalne elite nastoje da uspostave monopol nad tumačenjem prošlosti kako bi kontrolisale sadašnji narativ i nametnule sliku budućnosti.
Zato još nema saglasnosti i definitivnog odgovora na pitanje ko je pokrenuo rat, ko je i gde bio agresor, a ko žrtva.
Nezavršeni "diskurzivni" rat
Problem je što su ratovi 90-ih okončani samo u oružanom smislu. Međutim, "diskurzivni", odnosno sukob nacionalističkih narativa ili propagandni rat koji je prethodio pravom i pripremio ga – nije završen i u raznim oblicima se i dan-danas vodi zaoštravajući ne samo neprevladane protivrečnosti iz poslednjih sukoba, već i oživljavanjem spornih pitanja i iz dalje prošlosti.
Infrastruktura koja je dovela do rata i potom ga vodila – ostala je netaknuta: manje-više iste političke snage su i dalje na sceni, na delu je sličan ili isti nacionalistički narativ na kojem se odgajaju mlade generacije.
Iako su statistički Srbi i Hrvati mnogo duže živeli u miru nego što su ratovali, ti periodi relativno skladnih odnosa skoro da se ne pominju.
Stoga, prošlost na Balkanu podseća na aktivni vulkan. Zato pisac Vilijam Fokner s pravom upozorava da u mnogim delovima sveta "prošlost nije mrtva, ona čak nije ni uminula".
Nastojanja Beograda i Zagreba da nakon završetka rata 1995. koliko-toliko normalizuju odnose, bila su diktirana pre svega praktičnim potrebama, odnosno saznanjem da moraju sarađivati u rešavanju spornih pitanja, zatim ekonomskim interesima, kao i pritiskom Evropske unije čijem članstvu su obe zemlje težile.
Lideri Srbije i Hrvatske su se povremeno sastajali, potpisivani su razni sporazumi, jačala je ekonomska razmena, nevladini aktivisti i kulturni poslenici pokrenuli su razne zajedničke projekte. Međutim, istovremeno je često varničilo.
Na primer, u slučaju puštanja iz Haga lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja ili oslobađanja u tom istom sudu hrvatskih generala. Varničilo je čak i na fudbalskim utakmicama dveju reprezentacija. Obeležavanje operacije "Oluja" što svake godine izazove tenzije, postalo je mera i metafora odnosa između dve zemlje.
To će se dešavati sve dok se Srbija i Hrvatska ne suoče sa sopstvenom daljom i bližom istorijom, tako što će naučiti da žive sa njom, uviđajući da priznavanje tamnih mrlja neće biti stigma za celu naciju već će omogućiti otklon od prošlosti – "presecanje pupčane vrpce" – i pomoći stvaranju novog narativa za budućnost koja neće biti opterećena balastom minulih vremena.
Nesuglasice od srednjeg veka do devedesetih
Do tada, Srbi i Hrvati će se prepirati ko je imao državu u srednjem veku i čija je starija. Da li je Ilirski pokret bio ujdurma Vatikana kako bi preobratio pravoslavne u katolicizam, ili paravan za projekat "Velike Srbije". Da li je Jugoslavija bila veštačka tvorevina, kako tvrde mnogi u Hrvatskoj, ili najveća zabluda srpskog naroda, što smatraju nacionalisti u Srbiji, navodeći kao argument da je žrtvovala svoju državnost i više od million stanovnika u Prvom svetskom ratu.
Da su sporovi o ovim i drugim pitanjima u domenu istoriografije, to bi još moglo da se podvede pod korisni dijalog. Međutim, problem je što se te nesuglasice odražavaju na političke odnose i produbljuju etničku distancu između dva naroda.
Stepinac – zločinac ili žrtva
Tako je poništavanje presude kardinalu Stepincu iz 1946. ponovo oživelo žestoku debatu ne samo o njegovoj ulozi već i celom Drugom svetskom ratu u bivšoj Jugoslaviji.
Časne sestre mašu zastavicama Vatikana i drže sliku na kojoj je Alojzije Stepinac, Zagreb, oktobar 1998.
I u Srbiji i u Hrvatskoj se slažu da je Stepinac bio kompleksna i kontroverzna ličnost. Istoričari i političari iz obe zemlje uglavnom navode iste činjenice o njegovoj ulozi – ali ih različito tumače: naglašavajući ili umanjujući njihov značaj.
To samo potvrđuje da se istorijske činjenice selektuju i interpretiraju tako da se uklapaju u nacionalne projekte. Čak i kada su istiniti delovi tog etnocentričnog mozaika, on u celini može biti neistinit, kako ističe Ginder Anders.
Na primer, u Zagrebu ističu da u Beogradu sračunato zanemaruju da se Stepinac borio u srpskoj vojsci na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Srpski istoričari pak uzvraćaju da se Stepinac pridružio srpskoj vojsci kada je rat bio gotov- u decembru 1918.
Mnogo je je još detalja iz Stepinčevog životopisa koji izazivaju oprečne reakcije. U Srbiji navode da je kardinalova podrška Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) jedan od ključnih dokaza njegove krivice. U Hrvatskoj to ne negiraju, ali navode da se Stepinac zalagao za ostvarenje istorijskih težnji hrvatskog naroda za samostalnom državom, ali da je kritikovao ustaški režim.
Kardinal nije mnogo uradio na sprečavanju masovnih ubistava Srba i Jevreja, čak je podržao rasne zakone, a i kada je pisao ustaškom poglavniku Anti Paveliću 1941. zbog njihovog slanja u Jasenovac – apelovao je da se sa njima humanije postupa – ne dovodeći pritom u pitanje sam čin slanja žena, dece i starih u logore. To ističu ne samo srpski, već i pojedini hrvatski istoričari.
Međutim, branioci Stepinca navode da je mnoge spasao, a da je komunistička vlast sprečila da se na njegovom suđenju pojave pojedini Srbi i Jevreji kao svedoci koji bi to potvrdili.
Ante Pavelić i Alojzije Stepinac
Stepinca optužuju i za pokrštavanje 250.000 pravoslavaca. Međutim, kontraargument je ih je on tim činom, zapravo, "spasavao".
"Ja mislim da je Srbima u NDH Stepinac zaista želeo da olakša situaciju bez iluzija da bi njihovo kanonsko vezivanje uz Katoličku crkvu bilo nešto trajno", smatra Ivo Banac, istoričar.
Činjenica je da suđenje Stepincu nije bilo pravično po svim pravnim uzusima, kao, uostalom, i svi ostali procesi u tadašnjoj Jugoslaviji. Na primer, njegovi advokati, dodeljeni po službenoj dužnosti, dobili su samo sat vremena da se sretnu sa njim kako bi pripremili odbranu.
Pristalice njegove rehabilitacije smatraju da je osuđen jer nije želeo da sarađuje sa komunističkim vlastima kao i da bi se napravila ravnoteža zbog presude četničkom vođi Draži Mihailoviću.
Ipak, zagrebački sud koji je ukinuo presudu iz 1946. godine, učinio je to u rekordno kratkom postupku za samo 15 minuta, iako pojedini eksperti, poput bivšeg hrvatskog ambasadora u Vatikanu Ivice Maštruka, podsećaju da bi Stepinac zbog prikrivanja ustaških terorista nakon završetka rata, odgovarao i po sadašnjim zakonima.
U svakom slučaju, poništavanje presude Stepincu u Srbiji je doživljeno kao rehabilitacija NDH. Međutim, i zvanični Beograd je rehabilitovao nekoliko ličnosti koje su osuđene za saradnju sa okupatorom. Za pomenutog Dražu Mihailovića, u Srbiji tvrde da se borio protiv nacista, te da se ne može porediti sa Stepincem, koji je bio vikar fašističke države.
U Zagrebu, pak, mnogi smatraju da je Mihailović kudikamo sporniji jer su njegovi četnici likvidirali mnoge Hrvate, dok je Stepinac bio samo duhovno lice koje je prihvatilo NDH, kao i svaku državu, po principu "caru carevo, Bogu božje".
Odricanje od antifašizma
Dakle, između Srba i Hrvata nema saglasnosti skoro ni oko jednog istorijskog pitanja. Čak i kada kritikuju drugu, komunističku Jugoslaviju, to čine iz različitih pobuda.
Za Hrvate je komunistička Jugoslavija bila diktatorska i srbocentrična. Srbi, pak, smatraju da je Tito kao Hrvat radio na razgrađivanju njihovog nacionalnog prostora stvaranjem, između ostalog, dve pokrajine koje su sputavale Srbiju držeći je u blokadi.
Međutim, i jedni i drugi zaboravljaju šta su dobili u toj Jugoslaviji koju sada "nabijaju na glogov kolac". Hrvatska bi bez nje teško očuvala nacionalnu samosvojnost i teritoriju, pa samim tim ne bi danas ni postojala kao nezavisna država. Nacionalisti u Srbiji, pak, zaobravljaju da su jedino u Jugoslaviji svi Srbi mogli da žive u jednoj državi i da ju je zato trebalo čuvati a ne nastojati da od nje naprave "Veliku Srbiju" po svojoj meri zbog čega su sve ostale republike na kraju napustile takvu zajednicu.
U tom odbacivanju Jugoslavije i "komunističke diktature" ide se tako daleko da se dovodi u pitanje i antifašistička tradicija i u Srbiji i Hrvatskoj iako u i jedna i druga tvrde da je baštine. Međutim, to su samo deklarativna zalaganja jer se to smatra politički korektnim i evropski je standard. No, stvarnost je sasvim drugačija.
Tretman pripadnika partizanskog pokreta i njihovih sledbenika podseća na položaj "Indijanaca u rezervatu". To potvrđuje i divljanje pristalica ultradesničarskih organizacija koji su u Srbu ometali obeležavanje 75. godišnjice podizanja ustanka kome su prisustvovali tek malobrojni pripadnici partizanskog pokreta, levičari i predstavnici Srba. Posebna je priča što nije bilo nikog iz vrha aktuelne vlasti u Hrvatskoj iako se pozivaju na antifašističke tradicije.
U međuvremenu se podižu spomenik Miru Barešiću, koga je švedski sud osudio zbog ubistva jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, ulice i molovi se nazivaju po ustaškom ministru Milu Budaku.
Mnogo veći problem od poništenja presude Alojzu Stepincu je što je Katolička crkva u Hrvatskoj ćutala i tokom egzodusa Srba 1995. a i danas se ne oglašava povodom napada na povratnike koketirajući u međuvremenu sa ekstremnom desnicom.
Istovremeno, i u Srbiji je na delu sličan proces. Relativizuje se uloga partizana nastojanjem da se afirmišu četnici kao još jedan antifašistički pokret. Pritom se naročito ukazuje na ulogu njihovog vođe Draže Mihailovića u zaštiti Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj od ustaša, a ne pominje da su u toj "odbrani" počinili mnoge zločine nad civilima.
U toku je i postupak za rehabilitaciju Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade, sa obrazloženjem da je, između ostalog, zbrinuo mnoge izbeglice koje su umakle od ustaškog noža. Time se pokušava relatizovati njegova odgovornost za kolaboraciju sa Nemcima i masovna ubistva.
Dakle, i u Srbiji i Hrvatskoj se rehabilitiju ličnosti, pokreti i ideologije odgovorne za najmračniji period u njihovoj istoriji a dezavuiše antifašistički pokret preko kojeg su obe zemlje jedino mogle da se nađu na strani naprednog sveta, a ne poraženih nazadnih snaga.
Povratak u 1941.
Da li se to, makar podsvesno, prizivaju aveti prošlosti kako bi se napokon raščistili nikada raščišćeni računi? Dakle, ovo sve podseća ne na 1991. godinu, nego maltene na 1941. Samo još da su međunarodne okolnosti slične tadašnjim.
Doduše, stanje u Evropi i svetu nikada nije bilo turbulentnije od završetka Drugog svetskog rata. Nakon okončanja oružanih 1995. godine, očekivalo se da će privlačnost evropskih integracija pomoći isceljenju trauma u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, u Hrvatskoj od ulaska u EU pre tri godine kao da je započeo retrogradni proces jer više ne mora da ispunjava uslove kao dok je bila kandidat.
U Srbiji kao da opada elan za evropskim integracijama jer se procenjuje da se zbog problema sa kojima se suočava EU, neće još dugo postati članica. To će svakako uticati na jačanje politike nacionalnog identiteta u Beogradu, što je trend u većem delu Starog kontinenta.
Rat moguć u svakom trenutku
U takvoj situaciji dok dominiraju ciljevi nacionalnih ideologija, iako na površinskom nivou jača saradnja Beograda i Zagreba – hrvatski bogataš Ivica Todorić je kupio brojne firme po Srbiji, hrvatski pevači nastupaju u Srbiji i obrnuto – dve zemlje uvek mogu da zarate, kako ističe Latinka Perović.
Naravno, istorija nije sudbina. Međutim, uslov da se otrgne iz njenog zagrljaja je kritičko mišljenje o prošlosti bez kojeg se u budućnost može ići samo lažno i licemerno.
Dakle, prevladavanje prošlosti, kako naglašava Todor Kuljić, nije proces koji treba da vodi izmirenju sa zločinima i oprostu, "već proces učenja kako da se živi sa sećanjem da su zločini deo i naše istorije i našeg grupnog identiteta, i da zapravo ništa ne može da nas izmiri sa tim delima".
To saznanje i priznanje učiniće svaki narod jačim, ne slabijim.
Naravno, uslov za to je pokretanje dijaloga najpre unutar sopstvene nacije pa potom i sa drugima. Međutim, postavlja se pitanje da li je i ko je spreman da prvi otpočne to preispitivanje i suočavanje.
(slobodnaevropa.org)
0 Коментари