Vaš narod mi je u ta tri dana pomogao da preživim. Želim da mu se odužim. Posetiću Beograd sigurno, kaže za „Blic“ simbol Olimpijskih igara.
Mi smo njoj dali vodu, malo hrane, prenoćište i nadu u bolji život, a ona je nama poklonila srce, iskren osmeh i srdačne pozdrave. Sirijska plivačica Jusra Mardini, zbog svoje neverovatne priče, postala je simbol Igara u Riju. Ova 18-godišnjakinja predivnih krupnih očiju gledala je u smrt nekoliko puta bežeći od rata u svojoj zemlji. Na kraju, iz šatora na srpsko-mađarskoj granici dospela je do Nemačke vrlo brzo, i do najveće svetske smotre sportista kao član olimpijskog tima izbeglica.
Prišli smo joj u „Akvatik centru“ odmah posle trke na 100 metara leptir stilom i poručili joj da ima pozdrave iz Srbije. Momentalno je okrenula leđa britanskim i američkim novinarima i neočekivano nam potrčala u zagrljaj.
- Morate da prenesete moje najiskrenije pozdrave vašem narodu, koji mi je pomogao da preživim izuzetno teške trenutke u izbegličkom kampu na srpsko-mađarskoj granici. To vam nikad neću zaboraviti.
Naša je čast što imamo priliku da te malo bolje upoznamo, za početak reci nam koliko si dana provela u Srbiji?
- Dva-tri dana. Sasvim dovoljno da shvatim koliko su Srbi humani i gostoljubivi. Moraću da vam se odužim za gostoprimstvo, koje je mene i moju sestru održalo u životu.
Kakav si tretman imala u našoj zemlji?
- Kažem vam, odličan! Tu sam našla utočište koje me je preporodilo za nastavak putovanja do Nemačke. Ne možete ni da zamislite koliko su meni ta voda i ta hrana značile. Drago bi mi bilo da vam dođem u posetu, da vam još jednom zahvalim na svemu. Volela bih da posetim Beograd, čula sam da je fenomenalan.
Možeš li za čitaoce „Blica“ da još jednom prepričaš tvoju neverovatnu priču?
- Uh, bojim se da već nisam dosadna.
Ako tebi ne predstavlja problem, mi pažljivo slušamo...
- Haos u Siriji je za mene počeo 2012, kada mi je u masakru u Daraji srušena kuća. Tom prilikom je stradalo više od 100 civila, neki moji drugovi plivači su ubijeni. Sestra Sara i ja smo tek 2015. prikupile dovoljno hrabrosti da se sa ocem damo u beg.
Znam da ste avionom krenuli od Damaska do Bejruta, preko Istanbula ste se uputili za Izmir, seli ste u čamac, a onda...?
- Onda se na putu ka Lezbosu desilo nešto zbog čega me danas ceo svet doživljava kao heroja, a ja se ne osećam tako. Na putu ka grčkom ostrvu pokvario nam se čamac. Sa sestrom i drugaricom sam se spustila u vodu i tako tri i po sata gurala plovilo ka obali. Bilo nas je 20-ak...
O čemu si razmišljala?
- U trenucima krize pomišljala sam neću li kao plivačica umreti u vodi?! Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću nedugo zatim biti ovde, na Olimpijskim igrama. Hvala MOK-u, koji je i nama izbeglicama omogućio da se takmičimo. Da ostvarimo svoje snove. U Riju smo naišli na odličan prijem, imali smo vremena da obiđemo brdo Korkovado, da vidimo čuvenu statuu Isusa. Da se drugačije završilo, ne bih znala šta propuštam - uz neodoljiv osmeh nas je potpuno razoružala plivačica.
Da li si čula za nekog srpskog sportistu?
- Novak Đoković, najbolji teniser na svetu! Taj momak se raspitivao za sve nas u timu izbeglica. Hteo je da nas poseti u olimpijskom selu. On je veliki šampion i veliki čovek.
Planiraš li da se vratiš u Siriju?
- Jednog dana. Želim da pomognem svom narodu! Biće to moja osnovna životna misija. U kontaktu sam s prijateljima, moja porodica je i dalje tamo. Šalju mi poruke, čestitaju mi na učešću na Olimpijskim igrama. Kažu da sam zvezda i mole me da ih ne zaboravim. U budućnosti ću se posvetiti radu sa izbeglicama, to su ljudi koji zaslužuju novu šansu!
(blic.rs)
0 Коментари