Željka je 1992. godine, u vreme kada je u Vukovaru besneo surovi rat, odlučila da sledi svoje srce. Iako hrvatske nacionalnosti, zaljubila u Gorana, Srbina koji je u to vreme bio rezervista JNA. Imala je samo 16 godina kada je porodici saopštila da napušta Vukovar i da sa njim odlazi u Vranje.
Otkad je napustila rodni kraj, Željka je samo jednom posetila porodicu, i to 1997. godine. Od tada o svojima ništa nije znala, sve do ove godine, kada ju je sestra pronašla putem emisije „Sve za ljubav“.
- Rat u Hrvatskoj mi je promenio život. Goran je 1992. bio na ratištu. Upoznali smo se u mom selu. Tri meseca smo se viđali, a kada je došlo vreme da se vrati u Srbiju, došao je kod mene i pitao me da li želim da pođem s njim - počinje Željka svoju ljubavnu priču i kaže:
- Pošto mi je trebalo malo vremena da razmislim, rekla sam mu da ide i da ću mu se javiti kad odlučim. Konsultovala sam se sa sestrom i mojima, ali oni nisu želeli da se mešaju, rekli su mi da sama odlučim. Za moje, Srbi nisu bili drugi narod, svi smo bili isti.
Sa 16 godina, ova žena je donela odluku, a sledila je isključivo svoje srce.
- Rešila sam da pristanem, volela sam Gorana i želela sam da ga zauvek imam pored sebe. Nikad se nisam pokajala što sam se udala za njega. Lepo se slažemo i volimo se kao i pre 22 godine kada smo se upoznali - priča Željka o svojoj ljubavi i dodaje:
- Imali smo probleme sa njegovom porodicom, ali ni to nas nije razdvojilo. Njegovi me nisu prihvatili i kada smo se uzeli, živeli smo kao podstanari u Vranju. Goran i njegov brat su ostali bez majke još kao mali i život su nastavili s ocem. Otac je uvek bio privrženiji mlađem sinu i njemu je prepisao svu zemlju.
Kada su se vratili u Goranovo selo Crnovce, on i Željka su uspeli da sagrade jednu sobicu na malom parčetu zemlje.
- Pošto je počelo bombardovanje, odlučili smo da se vratimo u selo. Nismo imali pravo ni na kuću ni na svekrovu zemlju, ali smo ipak sagradili jednu sobicu, u kojoj i danas živimo. Mislili smo da proširimo malo, ali ne možemo da postignemo jer sav novac do kojeg dođemo dajemo za decu i školu - objašnjava ona kako žive.
- Živimo solidno, život na selu nije lak. Nemamo svoju zemlju, ali napravili smo malu baštu kod komšije. Naša sreća je što smo zajedno, sa Goranom mi je lepo. Imamo petoro dece i borimo se za njih. Ne smeta nam ni što svi živimo u toj jednoj sobici, zguramo se nekako, tako smo navikli - kaže ona.
Najteži trenutak u Željkinom životu je bio kada je od sestre saznala da su joj roditelji umrli, a ona ih toliko godina nije videla.
Goran joj je za ove 22 godine bio suprug, otac i prijatelj.
- Mom suprugu je veoma teško što nije u mogućnosti da nam priušti bolji život, ali ipak se trudi na sve načine. Izveli smo decu na pravi put i zbog Gorana i njih sam lakše podnela nedostatak roditelja. Svu tugu sam zadržavala u sebi i sve sam radila za dobro dece i muža - sigurna je Željka.
Kaže da ima još dve neostvarene želje.
- Da bih bila potpuno srećna, želim samo dve stvari. Jedna je da imam mogućnost da, kada se uželim, sa celom porodicom mogu da posećujemo moje u Vukovaru. Sada se čujemo samo preko ćerkinog Fejsbuka na telefonu. Druga želja mi je da moja porodica ima normalan krov nad glavom. Moja deca nisu zahtevna, ali osećam da im to dugujem - završava Željka.
- Bila sam mnogo srećna kada me je sestra pronašla putem emisije „Sve za ljubav“. Ipak, najveći udarac za mene je bilo saznanje da mi je majka umrla 2002. godine, a otac 2007. Otišli su sa ovog sveta, a ja ih nisam videla - kroz plač kaže Željka i dodaje:
- U Vukovaru sam bila samo jednom, i to 1997. godine, tada sam poslednji put videla svoje roditelje. Često mi je i Goran govorio da mu je žao što nismo u mogućnosti da posetimo moje.
(e-brcko.net)
0 Коментари